Ferari

Obeležavajući 50 godina rada, Đorđeto Đuđaro je izvajao skulpturu na točkovima, pod nazivom „GG50“. On je svoju ideju izložio predsedniku Ferarija Luki di Montecemolu koji je insistirao da koncept nastane na osnovama „skaljetija“ i da, koliko god bude inovativan u dizajnu, mora da zadrži vezu sa Ferarijevom tradicijom. S obzirom na to da je koncept nastao na osnovama „ferarija 612 skaljeti“, zadržao je njegovu osnovnu mehaniku.Nešto kraći nego „skaljeti“, Đuđarov koncept je stilski uspeliji i daleko dopadljiviji, posebno na prednjem delu. Đorđeto Đuđaro se potrudio da u vozačkom delu pruži još veći komfor, pre svega da novim dizajnom vrata omogući lak ulazak i izlazak iz vozila. Centralna tabla je potpuno redizajnirana, ali su sami instrumenti zadržali originalan stil. Najzanimljiviji detalj u enterijeru vozila je prostor iza vozača u koji, kada se sklope zadnja sedišta, može da se smesti i veći prtljag. Sklapanje zadnjih sedišta, što je operacija koja je u „skaljetiju“ nezamisliva, omogućeno je ugradnjom novog, redizajniranog 95-litarskog rezervoara za gorivo.

Njegov novi oblik i drugačiji položaj, u zadnjem delu ostavio je ukupno 500 litara prtljažnog prostora. Na taj način „GG50“, sem brzine i izuzetne upravljivosti, nudi mogućnost dužeg putovanja za dve osobe, sa svim stvarima potrebnim za jedan vikend. Kada je reč o performansama, one nisu promenjene u odnosu na „skaljeti“. I dalje je pod dugačkom haubom V12 motor zapremine 5,7 litara sa 540 KS. Snaga se uz pomoć šestostepenog sekvencijalnog menjača prenosi na zadnje točkove. „GG50“, osim što priča priču o 50 godina rada slavnog dizajnera, predstavlja se kao redak model, koji je nastao, praktično, saradnjom ljutih rivala – Pininfarine i Đuđara. Naime, „skaljeti“, koji su u Ferariju konstruisali po najsavremenijim tehnološkim principima, kao tehnički najnapredniji i najambiciozniji model sa znakom crnog konja, dizajnirali su Pininfarinini kreatori, a restilizovao čuveni Đuđaro.

Ko je najbolji vozač formule 1 svih vremena?

Postoji mnogo toga što povezuje dva najuspešnija pilota u istoriji Formule 1, iako njihove nastupe deli više od četiri decenije. Sa izuzetnom kondicijom, Fanđo je bio preteča današnjih modernih atleta u Formuli 1. Za svojih pet titula argentinski as nije uspeo da dobije ni hiljaditi deo onoga što je Šumi do sada zaradio.

FORMULA 1

Svetsko prvenstvo Formule 1 počinje 1950 godine, Ferrari nastupa od druge trke u Monzi, ali prvu pobedu ostvario je Argentinac Froilan Gonzalez 1951 godine na Britanskom Grand Prixu u bolidu 375 F1 kada je pobedio legendarnog Juan Manuel Fangia u dotad nepobedivoj Alfeti Tipo 159. "Izgleda mi kao da sam danas ubio vlastitu majku" - izjavio je Enzo nakon trke. Najljući suparnik bio je na kolenima. Tim je imao šansu da postane Svetski šampion pobedom na Španskom Grand Prixu, ali pred tu najznačajniju trku za ovaj mlad tim Farrarija, Enzo je odlučio da eksperimentiše i uzme nove Pirelli gume. Gume se nisu najbolje pokazale što je rezultiralo pobedom Fangia i njegovom prvom titulom svetskog šampiona.

Besni čelnici Alfe nisu mogli da dopuste da jedan Ferrari, kojeg su oni izbacili, bude ispred Alfe u Formuli 1, pa povlače tada jedini logičan potez - povlače se iz trka.

U sezonama 1952-53 bio je manjak bolida Formula 1, pa se Svetski Šampionat dopunio sa bolidima Formule 2. Farrari je sa modelom 500 i sa Albertom Ascarijem postaje nepobediv. 1952 od 7 trka osvaja 7, 1953 osvaja opet 7, ali sada od ukupno 8 trka. Nakon tog dvostruke titule Svetskog Šampiona Ferrari napokon postaje svetski poznata i priznata sportska marka automobila.

1954 Ascari napušta Farrari i pelazi u Lanciju gde vozi D50. Lancia je nadala tituli Svetskog Šampiona ali ti snovi su brzo prekinuti, pre svega jer se kasnilo sa proizvodnjom bolida i pogibiom Ascaria za vreme testiranja Farrarijevog bolida. Fiat kao vlasnik Lancije se povlači i prepušta je Farrariju koji je kupuje. Tako da Farrari preuzima i čuvenog dizajnera Vittorio Jano. Lancia je od ranije bila poznata po vrhunskoj motorizaciji i izradi luksuznijih automobila.

Nakon dugogodišnje saradnje sa mnogim izvanrednim dizajnerima i proizvodjačima karoserija (Touring, Zagato, Vignale, Ghia i Scaglieti), Ferrari sklapa ugovor sa sa Battistom "Pinin" Farinom i počinje da proizvodi Gran Turismo automobile. Pobede na Le Manu u drugim trkama izdržljivosti proslavile se Farrari širom sveta. Saradnja sa Pinin Farinom, dizajnerskom kućom ostala je i do danas, oni dizajniraju sve Farrarije, najlepše sportske automobile na svetu. Proizvodnja sportskih automobila kod Farrarija se razlikovala od ostalih jer su drugi koristili trke za sopstveni marketing i unapredjenje prodaje, dok je Farrari prodavao kola da bi mogao da se takmiči.

1956 Juan Manuel Fangio posle povlačenja Mercedesa dolazi da vozi za ekipu Lancia - Farrari i osvaja Svetski Šampionat Formule 1. Te iste godine umire mu i sin Alfredino, poznatiji kao Dino. Skrhan od bola, Enzo sledeći model naziva baš po sinu. Tuga nije nestala i od tada pa do kraja života Enzo ne skida tamne naočare i crnu kravatu. Već sledeće godine Juan Manuel Fangio zbog ne slaganja sa Enzom prelazi u konkurentski Maserati gde osvaja svoju petu šampionsku titulu. Enzova poznata arogancija i agresivnost u komunikaciji s vozačima naterale su Fangia da nakon osvojene titule pokupi svoje stvari i uputi se u Maserati. Fangio nije bio ni prvi ni poslednji vozač koji je otišao preko noći, pa iako je bio najbolji vozač na svetu Enzo se nije nimalo uznemiravo.

Sledi period koji su obeležile pogibije mladih italijana Castellottija i Mussa, španskog playboya Alfonsa de Portaga i britanca Petera Collinsa. Collinsov slomljeni prijatelj, Mike Hawthorn, uspeo je 1958. pobediti Stirling Mossov Vanwall i doneti jos jednu titulu u vidno potrešen Maranello. Hawthorn se povlači iz takmičenja, ali i on gine u saobraćajnoj nesreći nekoliko meseci kasnije. Zadnja polovina pedestih godina najtragičniji je period Enzovog života i Scuderije. Posle svega toga što se izdešavalo Enzo je govorio kako više nikada za Ferrari neće voziti nijedan italijanski vozač.

Nedostatak dobrih vozača i Enzovo odbijanje da prati trend engleskih timova u izgradnji bolida s motorom smeštenim iza vozača ponovno su Ferrari gurnuli u nekonkurentnost 1959/60. godine.

Ferrari se vraća u velikom stilu 1961. s novim bolidom "Sharknose" (nazvan zbog specifičnih otvora na nosu bolida). Nažalost, nije sačuvan ni jedan primerak od 9 ovih bolida, pa je Chris Rea, za svoj film "La Passionate" posvećen Ferrariju, morao da napravi repliku. Da je sačuvan bilo koji primerak njegova cena danas bi iznosila preko 7 miliona dolara. Amerikanac Phill Hill i nemački grof Wolfgang von Trips vodili su žestoku borbu za titulu, a duel zavrsava tragičnim izletanjem von Tripsa na italijanskom GP-u. Osim von Tripsa poginulo je i 14 nesrećnih gledaoca. Ferrari je tada, kao i nakon Collinsove nesreće s 10 mrtvih gledaoca ponovno prozvan od strane Vatikana. U medjuvremenu svet nije mogao ugasiti žedj za njegovim prelepim putnim kreacijama.

Tek 1964 godine titulu osvaja John Surtees, bivši svetski motociklisticki as, kojeg posle svađe s Enzom, izbacuju iz ekipe i do sledeće titule Ferrari je čekao punih 11 godina. To razdoblje Farrarijevog posta obeležio je odličan Fordov motor koji se nalazio u bolidima Lotusa, McLarena i Tyrella.

Mnogi od automobila koji su prodati su bili prošlogodišnji trkački modeli, Enzo nije bio posebno emocijalno vezan za svoja vozila, pa je svoje modele koje nije prodao često rasturao za rezervne delove. Zahtevi za proizvodnjom pobedničkih trkačkih i Grand Prix automobila su preveliki za relativno malu kompaniju kao što je bio Farrari. 1969 Ferrari se suočio sa finansijskom krizom, jer nisu bili u mogućnosti da zadovolje potrebe tržišta za novim automobilima i istovremeno da imaju uspešne trkačke bolide. Enzo pronalazi u porodici Agnelli i Fiatu strateškog partnera kojem prodaje 40% firme, 10% daje svom vanbračnom sinu Pieru, a ostalih 49% Fiat će dočekati tek posle Enzove smrti. Fiat je bio zadužen za finansije, dok je upravljanje i razvoj trkačkog programa i dalje bio pod nadzorom Enza.

1974, dolaskom mladoga Nikija Laudepočinju bolji dani za Ferrari. Za tri godine Niki Lauda doneo je Farrariju dve titule svetskog šampiona i tri titule u kategoriji kontruktora. Verovatno bi bilo i više titula da u nesreći nije skoro izgoreo. Nakon toga po starom Enzovom "pas-mater" receptu Lauda odlazi iz Maranella. ´79 je još Jody Sheckter osvojio titulu i to je do "Schumacher-Ferrari"ere bio zadnji.

Razvoj novog turbo motora od 1,5 litre bio je tačka oslonca, ali stara šasija je bila nedovoljna za veće rezultate. Briljantnu vožnu Gilles Villeneuva je podarila Farrariju još nekoliko pobeda 1981. godine. Na sredini te sezone dolazi Dr Harvey Postlewaite sa yadatkom da isprojektuje novu šasiju za bolid. 1982 Ferrari je ponovo imao bolid spreman za nove pobede i šampionsku titulu. Ali pogibija Enzovog omiljenog vozača kanađanina Gilles Villeneuve odložila je sledeću titulu za 21. godinu. Nakon njegove pogibije Enzo izjavljuje kako je njegov život obeležio gubitak voljenih osoba i bez obzira na sve lepe uspehe u auto-sportu, njegov život je i na kraju ispunjen tugom. Enzo Farrari prestaje da se pojavljuje se u javnosti, osim na press konferencija, ali i dalje iz kancelarije drži sve konce. Ta 1982. predstavljala je problematičnu godinu, nakon pogibije Villeneuva i kasnije teško povrećenog Didier Pironi, a nakon ranog penzionisanja Jody Scheckter, Farrari se našao pred problemom pronalaženja vozača koji bi ih nasledili.

Tokom života Enzo Ferrari je primio mnoge svetske nagrade i odlikovanja za doprinos u sportu i širenje italijanske umetnosti i kulture. Dodijeljene su mu i dve počasne diplome Bolonjskog i Modenskog univerziteta za oblasti mehanike i fizike. 1988 bio je previše bolestan da bi primio Papu Ivana Pavla II i njegove zahvale, ali ipak su pričali telefonom. Tom prilikom jedan Ferrari Mondial je pretvoren u "Papamobil". Dominacija McLarena te godine je bila neverovatna. Brazilski as, Ayrton Senna, i negov kolega iz tima, Alain Prost pobedili su na 11 trka, obično završavajući kao prvi i drugi. Na Velikoj nagradi Italije u Monzi, Prost je odustao zbog tehničkih problema ostavljajući Sennu samog na vrhu. Na priličnoj udaljenosti iza Senne jurila su dva crvena bolida, Bergerov i Alboretov, pokazujući začudujuće dobru formu. Dva kruga prije cilja Senna je završio u travi sudarivši se sa zaostalim vozaćem. Berger se nasao na prvom mestu, a Alboreto je vozio odmah iza njega. Kako su prosli ciljem, buku Ferrarijevih motora nadglasalo je navijanje fanatičnih tifoza. Samo tri nedelje ranije, Enzo Ferrari, osnivac i vodja crvenih bolida s propetim konjićem, preminuo je u 90. godini zivota. A tog dana, u Monzi, katedrali italijanskog automobilizma, njegovi su bolidi osvojili prvo i drugo mesto.
Bolji scenario nije se mogao ni zamisliti...

Enzo Ferrari nije poživeo dovoljno dugo da vidi novi sjaj Farrarija koji je usledio dovodjenjem Jean Todt (koji je bio šef Pežoovog šampionskog tima na Le Manu) Nikia Laude za tehničkog savetnika i Michael Schumacher za prvog vozača. Od 2000. godine počinje era Michael Schumachera koja još uvek traje, osvojio je šest titula šampiona Formule 1 i time oborio rekord Juan Manuel Fangia, a ovo sezone od dvanaest trka pobedio je na jedanaest! A u spomen na svog osnivača najprestižniji model Ferarrija nosi ime Enzo!

Danas je Ferrari najuspješnija sportska marka automobila, a njegov muzej u Maranelu je Meka za sve zaljubljenike u automobilizam.

Radno vreme galerije je svakim danom od 09.30 do 18.00
Puna cena je 12.00 euro, a za decu (6-10 godina) 7.00 euro, a članove Ferrari kluba, Studente, i starije od 65, cena je 9.00 euro
Addressvia Dino Ferrari, 43 - 41053 Maranello (Mo)

E. mail: Galleria@ferrari.itOva email adresa je zaštićena od spam robota, nije vidljiva ako ste isključili Javascript

1932. godine dobija sina Alfredina, poznatijeg kao Dino, a Scuderia Ferrari beleži velike uspehe širom Evrope. Bolid sa propetim konjićem na nosu i legendarnim Tazijem Nuvolarijem za volanom (jednim od najboljih vozača svih vremena) uz pomoć dva ogromna 8-cilindrična motora (jedan ispred, a drugi iza vozača) osvaja 30 od 35 trka čime drži rekord sve do 1988, kada McLaren u sezoni od 16 osvaja 15 trka. Njime je oboren novi svjetski brzinski rekord od 364 km/h. Najveća pobeda Nuvolarija je 1935 na Nemačkom Grand Prix-u. Uskoro u trke ulaze Mercedesove i Auto Unionove (predak Audija) ekipe potpomognute nacističkim novcem kojima Ferrarijeve Alfe nisu mogle konkurisati.

1938 Ferrari predlaže Alfi Romeo da naprave motor od 1.5-litre, ali umesto motora dobija odluka Alfe da se vrati na trkačke staze i postavlja Enza na mesto Direttore Sportivo (sportskog direktora), ali ga već sledeće godine zbog neslaganja izbacuje, čime se prekida dvedestgodišnja saradnja.

Enzo formira vlastiti tim, ali sam naziv Ferrari zbog ugovora sa Alfom još sledeće 4 godine nije mogao stavljati na bolide, pa zbog toga osniva i drugu firmu, AAC ("Auto-Avio Construzioni"). 1940 godine na trci Mille Miglia, Ferrari učestvuje sa dva mala sportska automobila koja su vozili Alberto Ascari i Lothario Rangoni. Ti automobili imali su oznaku AAC 815s i predstavljaju prve trkačke Ferrari autopmobile.

Tokom drugog svetskog rata prioriteti su ipak bili delovi za ratne mašine. 1943, odlukom vlade, AAC se morao iseliti iz Modene. Novi dom za firmu Enzo je našao u susednom Maranellu, gde je i danas sedište Ferrarija.

Po završetku rata, mogao je opet koristiti svoje prezime za automobile. Ali se Enzo vremenom promenio i prestao je da ide na staze da bi gledao svoje automobile, već je telefonom dobijao izveštaje od svojih zaposlenih. Insistirao je da prvi i u celosti pravi Ferrari ima 12-cilindrični motor. Nije se previše razumeo u samu tehniku motora, ali je znao šta hoće. Jednom je rekao kako se njegova ekipa bavi 12-cilindričnim motorima i njihovom perfekcijom, a aerodinamikom neka se bave oni koji ne znaju da prave jače motore.

Tako je 1947 osvanuo prvi Ferrari nazvan Tipo 125 Skoji je debitovao na Grand Prixu Monaca. Imao je 1,5-litarski 12-cilindrični (naravno) motor sa okruglo 100 konja. Već s tim modelom se videlo da Ferrari konja za trku ima. Sam čin dovodjenja već ostarelog Nuvolarija bio je genijalan marketinški potez iz kojeg je proistekao i veliki publicitet. Sledeće godine, model 166 Sport pobeđuje na dve najznačajnije italijanske trke - Mille Miglia i Targa Florio, a model 166MM Berlinetta pobeđuje u 24 sata Le Mansa. Legenda je počela.

Ubrzo su Ferrarijevi automobili postali vrlo interesantni bogatim biznismenima, aristokratima, diktatorima. Ipak, Enzu su i dalje na pameti bile trke i pobeda nad Alfom, koja mu se nakon raskida, očito zamerila.

 Nakon što ga je otac, Alfredo Ferrari, prvi put poveo na auto-trke nedaleko Bologne, desetogodišnji Enzoostao je zapanjen pojavom tadašnjih bolida. Ipak. kroz mladost želja mu je bila postati operski pevač ili sportski novinar (Italijan - 100%).

Rodjen je 1898 u malom gradiću Modeni u Italiji. Nakon što ga je otac, Alfredo Ferrari, prvi put poveo na auto-trke nedaleko Bologne, desetogodišnji Enzoostao je zapanjen pojavom tadašnjih bolida. Ipak. kroz mladost želja mu je bila postati operski pevač ili sportski novinar (Italijan - 100%). U vreme prvog svetskog rata umire mu otac i mladji brat, a on jedva preživljava bolest koja ga je zahvatila. Nakon tuge, u njemu se počela rađati želja za vožnjom trka. Tih kriznih godina posle rata teško je bilo naći posao, posle mnogih odbijanja, dobio je posao u CMN, firmi koja je reparirala stare vojne kamione. Enzov posao bio je vožnja golih šasija od Torina do Milana. Tu je usavršio svoje vozačke veštine.

1919 posle mnogo odgledanih trka odlučuje se da učestvuje na trci Targa Florio koju završava kao deveti. Zahvaljujući poznastvu sa Ugom Sivoccijem, prelazi u Alfa Romeo gde postaje vozač trka. 1920 na trci Targa Florio završava kao drugoplasirani. Osim što je bio vozač, u Alfi postaje i menadžer pokazujući svoj dar i za takve poslove.

1923. godinu obiležila su dva velika dogadaja. Oženio se Laurom, a posle najveće pobede u karijeri na Copa Acerbo, upoznaje porodicu legendarnog pilota Francesca Baracce. Baraccina je eskadrila nosila logo "cavalino rampante" - propeti konjić, kojeg je na nagovor pilotovih
roditelja uzeo kao svoj znak. Konjić je ostao crne boje, a Enzo je dodao žutu podlogu, boju rodnog grada - Modene.

... Iz gomile različitih takmičenja na kojima sam učestvovao posebno se sećam i izdvajam pobedu u Peskari 1924, kada sam vozio Alfa Romeo R.L. Sa ovim vozilom pobedio sam u Raveni, Saviju, Rovidjo i na stazi u Polesine, ali na trci Acerbo Cuppostao sam poznat kao vozač

Enzo Ferrari

Posle uspešnog starta, Enzo je promovisan u fabričkog vozača, iako se njegova karijera do tog trenutka zasnivala na pobedama na lokalnim takmičenjima i sa polovnim automobilima. Sada je dobio priliku da vozi u to vreme najmodernije automobile na još prestižnijem takmičenju kao što je bio Francuski Grand Prix. Kako se Alfa Romeo 1925 povukla iz trka, Enzo 1929 osniva tim Scuderia Ferrarisa sedištem u Modeni, koji je imao primarni zadatak da održava Alfine trkačke automobile koji su bili u rukama privatnih vlasnika. Omogućavao je i garantovao popravku za Alfa Romeo, a kasnije je postao i distributer za Bosch, Pirelli i Shell. Pod okrilje svoje firme doveo je Giuseppe Camparia i Tazio Nuvolari. Njegov tim je već prve godine imao pedest vozača (što stalnih što povremenih) i učestvovao je na 22 trke gde je osam puta pobedio. Tim “Scuderia Ferrari” je bila prava senzacija, to je bio privatni klub s najvećim brojem vozača. Vozači nisu imali klasičnu platu, već su dobijali deo od osvojene nagrade. Osnovna ideja je bila da Scuderia Ferrari vozači i njegovom automobilu omogući da učestvuje na trkama tako što će im plati sve potrebne takse. Zato i ne čudi kad za Enza kažu da je on jedini koji je bio u stanju da preživi surovi svet Formule 1 kao pojedinac i nezavisni učesnik.